Под Варадином

Прожегла ми мушке грудиДва танета усијана,Са очију твоји љутиДопадо ти тешки рана.

У мукама рањеничким,Кад у срцу куршум цвили,Душу сам ти обгрлио,К’о тетиво лук претили.

Ал’ ти опет не верујеш,Још ме срце твоје криви,Па у срдњи груди бије,К’о буздован оклоп живи. —

Ал’ та ти си милостивна, —Шта ће теби смртно тане?Ман’ се лука и тетива,Мани, дико, буздоване!

Већ погледај под ноћ малкоПод бедеме Варадина,Ту почива дели-Марко,Па пијуцка рујна вина.

Пун је легењ подигао,Да наздрави Варадину,Ал’ он на то синџир-вратиК’о гвоздени зуби шкрину. —

Уз здравицу зора пуца,У пуцњави већ се рађа,Звезде су јој танад сјајна,Што са њима запад гађа.

А на врати варадинскиПопуцкује камен сињиОд ударца потковица,Од звекета ђорда силни. —

Зора пуца, зора жарка,Све ранија и ранија, —Збогом, дико — већ је МаркаОпколила катанија. —