Под прозором (Лаза Костић)

Поглéдô сам у небо,у месец, звездице,у прозор и у тебеоднета невице;млад месец метô венац,кô млада невеста,млад месец тебе гледипа венац намешта.Месече, што се лудиш?месече, што си слеп?Тај венац би тек биона мојој дики леп. —На месец сам ти пружô,а ти си ћутала,ох, душо моја, душо,јеси л' га видела?

На затворен се прозоркô на крст наслањаш,кô канда би на крстуда грехе одсањаш.да имам света вина,причестио бих те,ал' путир ми је срце,пун крви несите;по њему ти је, душо,сва душа разнета,а у њој света тајнаљубавног завета.Тај путир сам ти пружô,а ти си ћутала,ох, душо моја, душо,јеси л' га видела?

И мирни месец ћутинад мирних гробови',а ја га, душо, питамо нашој љубави;о твојој души, душо,о вери њезиној,а месец се осмену,у злоби вечитој; —на месец сам ти пружô,а ти си ћутала,ох, душо моја, душо,јеси л' га видела?