После погреба

Сахранио сам љубавдубоко у земљу,де дуси и вампирисвој конак узимљу.

Прилетеше зефири,целиваше је сви,зефири и лепири —ал' она мирно спи.

Прилетели су зрацида гроб целивају,а сиђоше облацида сузе ливају.

Зефири и лепирицеливаше је сви,и зраци и облациал' она мирно спи.Још приђе један зефир,још један божји зрак,још један ломан лепири исплакан облак.

На усти' ноћни зефир,у грудма божји зрак,у струку ломан лепир,у очима облак.

Приклонила је главуи клекла над гробом,оросила је травуи цвеће под собом.

Под том анђелском росом,под росом милости,зар може покојница,зар може још да спи?

Та како би још спила,та како, како би? —прекипну божја силаи гроб се раздроби.Прилетеше зефири,запојаше јој сви:„преобразил сја јеси,о Боже милости!”