У Срему

Убава Фрушко, дивото моја,у теби нема врлета горостасних,ти се не намећеш поносном небу,не Нудиш му љубави твојепружајући му голе, камените рукеу разблуди силовитој;ти се смешиш, само се смешиш.

Кад је стварао бог ову земљу,то пуначко девојче,створење у кога је срце огања тело камен и вода,на теби је, Фрушко, прорезао лепојци тојчаробне усне:ти се смешиш, само се смешиш.

Тај осмејак пусти,кад га је видело небо први пут,чисто га гледам де од милинараствори груди сјајне,де изли на тебе љубавни благослов,најплеменитије племе раја свога,чедо љубави, анђела страсти:вино;чисто га гледам де ти се хвали рајем,де ти га нуди,тај одузети поклон боговске ћудишто сам у себи труне,невиђен, неуживан и неблагословен,де ти га нуди,а ти се смешиш, само се смешиш.

А кад те угледа усред рајаоно старо дрво,свију јабука прамајка,прва светитељка, грешница прва,отвори јој се ранапод оном једином откинутом петељкоми затресе се.Стресоше се на тебе јабукеи у сваку рупицу обрашчића твојихпаде по једанзабрањен плод:у сваку долину твоју паде пo једаннамастир бели.На уснама ти плодови висепа зар је и теби забрањен плод?— Еј! танталски роде, Фрушко танталицо!црви га једу, аветни црви, а ти? —а ти се смешиш, само се смешиш.