Љубавни двори

На усти сам ти зидоЉубавне дворове,Од пољубаца темељ,Од сласти стубове.

Ја мислим, не виде сеТи зрачни придвори,Ал’ тета их је вид’ла,И тета разори.

А ја се молим Богу,Да грешне пресуди:Кад на усти не могу,А ја ћу у груди.

Дубоко, предубоко,Под светле зидове,Сазидаћу од тугеСве тавне сводове.

У темељ ћу да зидамСву веру љубави,А над њом жеље пусте —Све вити стубови.

А прозоре да скујемИз оног погледа,Кад твоје око живоНајживље погледа.

Бојадисаћу двореШареним санцима,А покрићу их гореСве тајним клетвама. —

За двором ми је башта,Да тице угости,Зелена, красна башта —Зелене прошлости.

Славуји, штоно тужеУ врту зеленом,Румене, сетне ружеМеђ горким пеленом.

Славуји то су сенкеОд речи убави,Што некад беу живеУ нашој љубави.

А пожар још миришеУ дробним ружамаОд попаљени двораНа твојим уснама.

Ти двори моје душе,Ти вити стубови,Славуји, бајне руже,У бајни вртови!

Ал’ никог, никог немаУ сјајни дворови,Славујчад ми је немаУ бајни вртови.

Пооди ме једанпутУ моји дворови,Да виде своје сунцеЉубавни светови.

Угостићу те, душо,У красној одаји,Пољубићу те, душо,У слаткој потаји.

Да замирише ружеМеђ горким пеленом,Славуји опет тужеУ врту зеленом.

А пољупци, што горе,Попалиће нам све,Попалиће нам двореИ душе обадве!

Да замирише ружеМеђ горким пеленом,Славуји опет тужеУ врту зеленом. —