Gizdava nika vil rajskoga uresa

Gizdava nika vil rajskoga uresa,ka nosi obraz bil jak anđel s nebesa,lipotom zaveza pritužni život moj,kojo(m) me, jaoh, steza, da sam rob u vik njoj;a ljubav hoće toj, ka u njoj ima moć,ka čini, srce ovoj da tuži dan i noć,da, vajmeh, nije moć slobodu ufatineg sužan, ili hoć ili neć, stojati,neg suze lijevati tej grozne niz obrazi svak čas, jaoh, zvati gluhu smrt na moj glas;dočime koja vlas od višnje svitlostizgar zatre zlu oblas hude nemilosti,ka u toj liposti, ka suncu odsiva,mojojzi mladosti ufan'je sakriva;ter se, jaoh, snebiva me srce, nemilosgdi u njoj dobiva dobrotu i lipos.Tim cvili ma mlados i javi u sni,prid tom vil er milos ufati meni ni;cić toga tko ne mni, da mogu ne tužitbolestan i sve dni grozni plač ne družit?Uzdaše tužni moj, pokli se spravi sad,da svijetu nepokoj navijestiš i gork jad,kroza ki tač vene mladosti moje cvit,požalit a mene ni tko bi na saj svit,prid s prva k onojzi najlipšoj od vila,u ličcu kojojzi ljuvena 'e sva sila,srce ka pogledom rani mi, ter ja timstvaram se sad ledom sad ognjem goruštim.Reci joj: gospoje, gospoje od svih vil,priklon uši tvoje, da čuješ grozni cvil,da čuješ tužan glas, ki zove dan i noć,usiona tvoja vlas da tužnu da pomoć;najverni oda sve gizdave mladostimre ranjen, jaoh, od tve anđelske liposti;srdačce omehčaj, dragoga pomili,ne čini, smrtni vaj da ga već tač cvili;tvojom ga ljubavi obesel gospoje,neka te vik slavi, neka te vik poje.Ako bi obraz tja za nečut odnila,tužan glas jak zmija da je vik nemila,uzdaše tužni moj, k meni se ne vrni,ma hrlo stupaj tvoj kamo hoć obrni;željahno pripijevaj, kud godi budeš prit,ljuveni plač i vaj, koji me čini mrit.