Pokoli, jaoh, ljubav, moj cvite, hoće toj

Pokoli, jaoh, ljubav, moj cvite, hoće toj,da za te ne pristav uzdišem ovakoji da ino s istoči, jaoh, ne sja sunačcena plačne me oči neg rajsko tve lice;ne moj mi zazirat, molim te ljuveno,toj slatko pozirat tve ličce rumeno;er kada ličce toj ne budem tve pozrit,jaoh, smrtni nepokoj hoće me umorit;i mene tamnosti obujme sve tadabes tvoje liposti, ka život moj vlada.Oto tebe izbavi i uze i strila,moj cvite gizdavi, ljuvena taj sila;oto ti slatki goj u srcu uživaš,a što je nepokoj ljuveni, jaoh, ne znaš;ljubav ti u prsi, kim nje vlas satireš,tih plamak uvrzi u sebi da čuješ,ljuveno što 'e mriti i ki je nepokojdragoga želiti, izbrani cvite moj!Ružice rumena, taj svitli tvoj uresi gizda ljuvena slave te do nebes;gdino si kraj rika u vrime prolitja,sva si čas i dika izbranoga cvitja;svitle se tva lica prije danka u gorijak zvizda danica prid suncem o zori;mladosti tim mile ubrat te sve žude,tobom da pribile njih prsi uljude;vrhu svih ma mlados sve smagne, ružice,za gizdu i rados da združi tve lice;ma njeka prem huda protiva meni česbrani mi od svuda združiti tvoj ures.I rijeke duboke i drače i granetej tvoje visoke k tebi mi prit brane,ter takoj tvoj obraz, ružice, želećiskončam se jak no mraz na suncu kopneći.