Орхидеја

Кад сам те видо крај мирисиих леја,У парку, уз песму сакривених гнезда,С витицама густим, с велом, и, ко звезда,На белом шеширу црна орхидеја,

Тајанствени сутон, пун љубави страсне,Шаптао је чежњу кроз мирисне гране,Док последња румен на западу гасне,И мир, мир свечани пада на све стране.

Ја за тобом иђах, и у једном маху,Слушајући тице и таласе речне,Ја осетих силно, у побожну страху,Да је најзад дошо час љубави вечне,

Час љубави праве, жељене, и чедне,И све што у души мојој беше часно,И добро и нежно, испод коре леднеПрену се и живну и закликта гласно.

Али ти не рекох ни „силно те љубим",Нити „душо", нити „очи моје сјајне",Нити празном речју и покретом грубимЗбрисах чедне дражи неказане тајне.

Јер, ко снежна лава, у истоме часуСурваше се на ме бол, туга, и страва,Тајна страва која у тренутку засуКлице нове наде и живота права.

И у чудном страху ја се питах тадаКакво судба спрема испаштање веће,И колико треба невоља и јадаДа окајем овај час ненадне ореће!

И не видех ништа. Ни далеке гореЗабрађене танким велом магле плаве,Ни ритове многе што спокојно гореКрај обала мирних непомичне Саве.

Ти прође. — Уз песму сакривених гнезда,И тајанствен шумор жбунова и леја,Предзнак дуге беде, као кобна звездаДизала се злобна, црна орхидеја.