Сентиментална песма

По месецу ти шаљем уздах један,По том у чежњи брату. Нек ти рече,У тужни час кад зимско пада вече,Да сам, ко Азра, блед, веран, и предан.

И шта би он, тај месец, коме појуОд Индије до вечитога РимаЧежњиву светлост и сањиву бојуСви песници на језицима свима,

Кад не би тако у глухој самоћиТешио срца што се чежњом гушеИ љупким сјајем кроз бескрајне ноћиВезивао све растављене душе!

И сад, кад сине та старинска ЛунаИ сетне зраке проспе мојом собом,Ја чудно пренем и, ко да си туна,Сва душа моја замирише тобом...