Старост

I

У вечерњој магли пред нама се пружаПусто црно поље, и убого село;Непомично на њивама жито зрело;Зраком струји мирис дивљих белих ружа...

Ћути мрка шума борова у тами,И природа цела ћути. Ноћ се хвата.Нечујно пролећу задоцнела јата.А ми, као двоје сирочади, сами,

У свежој тишини природе и ноћиОсећамо јасно, са тугом и стравом,Да у нашој души нема више моћи,Да устрепти силно пред лепотом правом.

То долазе, драга, све ближе и ближеНечекани дани немоћи и беде,Све се чежње гасе и све страсти бледе,И ко неман старост пре времена стиже.

— Да, драга, старост пре времена стиже,С поворком црном недуга у мана,Не осећамо ни сласти ни гриже,Ни свежи полет из младићких дана.

Сва нам је старо, све позната тема,Нестала љубав спрам нових открића,У души нашој више места немаЗа нов утисак од ствари и бића.

И сва природа и њезина блага,И све вештине што човеку годе,Кроз душу нашу пролазе, без трага,Ко тамне сенке преко мутне воде.

И тако редом, тако сваког часа,Ми млади старци најновијег доба,Падамо, рано изнурена расаИ умрећемо сасвим, јоше пре гроба...

II

Ја знам да мени Господ неће датиСтарост дубоку, нит̓ поред менеСвечано проћи и људи и жене,Златне ми свадбе сталожени свати.

Живот ће проћи ко тренутне пене,Маћија некад а некада мати,Напречац ће, у напону, да свене,И шта је старост никад нећу знати.

А ја бих хтео да у старе данеПоновим чедност младићку, и ранеНегдашње чежње при месецу бледу;

Да милујем, као некад, уз истеПокрете чедне и нагоне чисте,Старачком руком косу твоју седу...