Буба

У башти пуно је сунца,Кајсија цвета, пчеле зује...На клупи он седиИ кашље сухим, безвучним кашљем —Он ће под земљу скоро.Немоћно погнуо труп и главуИ опустио мршаве руке,С последњом надом предао се сунцуДа га огреје, живота му да,Гледа у земљу... загледао сеУ једну бубу, малу бубицуШто је баш сада, пробуђена сунцем,Измилила;Па сметена изненаднимОбиљем сјаја и топлоте,Потрчи тамо, потрчи онамо —Застане часком, крилца протегне:Живот, живот!

„Подигао си полумртву биљку,Ниси је убио зимус, —Повратио си снагуПчелиним крилима,Да милом зу̏ком потреса ваздух,Да ме растужи радошћу животаКоји ме оставља...Ох, — улиј у мене макар капљицу —Тога живота што се разливаОколо мене. Дај ми, позајмиОд пчеле, од црва, од мрава,Да живим, — јер њих би несталоКо̑ росе, која нит’ знадеКако се роди, ни како умре —А ја умирем свесно —Неисказан бол!...Или, најпосле, —Узми од мене разумПа ме претвори у ову бубицу,У бубицу ме претвориДа живим! Само под земљу —Под земљу не!“

Тако се моли он, —Моли се... и поче кашљатиСухим, безвучним кашљем —Он под земљу мора.