Вече у шуми

У мраку дубраве зелене,Ко̑ распорена земљина утроба,Црна провала зија крај мене.Њу је шипражје скрило,Повита густа мрежа; —Али ја чујем њеног срца било —Мирише дубина свежа —Осећам како дишу плућа нага,Како у сваки кончић мојих жилаПрелива се снага, —Дух се претаче из земљиних сила.

Мир је. Само жубори горско врело.Вече jе разапелоМеђу дрвећем копрене сиве...Тренутак када земља отвараГруди, па мами и чараДечицу своју што њоме живе:Душу дрвећа испод тврдих кора,Звери што близу скривене ћутеИ жедне, нагнутеНа рубовима њених понора,Грамзиво срчу, удишуСиле живота што из њих миришу,Са мном, који бих гуто̑ до сванућаЖивотодавни дах земљиних плућа.