Вила (Милета Јакшић)

Она игра сред шумарка,Листом, цветом окићена,Мирисом јој тело ћарка,Родним дахом коса њена.Тајно усред полумрака,Уз брујање шумских бубаИ уз вреву славујака,Звиждук коса, гук голуба,Скаче, маше голом рукомИл ’ се брсне гране прима,Виси тако, вије струком,Игра, плива по звуцима,Часом ногу доле свија,Сањива је травка чује,Пробуди се, клас извијаДа јој прсте омилује.Мени приђе изненада,Сребрно ми ближи лице,Загрли ме, хладна, млада,И ко̂ росне јагодицеДодирну ме уста њена,Па ме љуби, дах ми пијеКратког часа, једног тренаЈа се макнем — ње бећ није,И до зоре за њом лећем,Тајни огањ мене тресе —Она лети за дрвећем,Тапше, игра и смеје се...