Витезови (Милета Јакшић)

ВИТЕЗОВИСјаши с коња, делијо незнана,Себе напој, жерава нахрани.Још с истока није зора ранаОбасјала чадор златоткани.Табор ћути, звезде се не гасе,Заблискује јабука од злата,Успављује Ситница таласе —Тек коњ врисне чадору на вратаЖедан крви; последњи пут ходиПод мој шатор да пијемо вина,Док крваво сунце се не родиИ не врисне труба из даљина.Последњи пут нек ти образ планеА румени пурпур нек засија,Кад ти мома белолика станеОко врата руке да саваја —

Еј, та сутра на љутом бојиштуПурпур сјајни заблистати не ће,Кад за нама девојке пропиштуА љут коњиц стане да прелећеЦрне шуме убојних копаљаТражећ' место где да нас сахрани:Пурпур ће се у крв да уваља,Мач ће ледни пламен да утрне,Место моме слетаће гавраниДа нам љубе наше очи црнеА крв трују на дубокој рани.Страшне ће се подизати гореОд оружја и љутих витезаШто су крви проливали мореБранећ' земљу честитога кнеза...