Голгота

ГОЛГОТАМрачно је небо. Месец крвавиУ поноћноме тиња облаку,Ко тежак уздах шапће у травиВетар. Голгота спава у мраку.Црно је небо, ни звезде нема—У грозничавом бунилу дремаПланета стара:Грех на њој тешка крила одмара...

Тама је пала...Суморно ћуте троја вешалаУ глухо доба тишине мртве—Празна и црна—С њих су недавно скинуте жртве:Два разбојника и Божији син—Два трнаИ један крин...

Јутро је, ал још свитања нема,С јерусалимских тврдих бедемаЈош се не диже тама немила:С Истока нема танка бледилаЗоре, веснице блискога дана—Још лежи ноћ ко прикованаКо црна крила мртва гаврана.

Са страхом, с тешком слутњом у грудиЗабринут народ лута и блудиПо улицама,Тиска се, врвиОколо ХрамаАл не на принос пасхалне крвиВећ да молитвом наду окрепи:Хоће л сванути? — шапће и стрепи...

Ал каква оно утвара бледаМеђ народ ступа? Народ се згледа:Ко је и шта је?Нико је не зна нити познаје.Ко дух, ко авет поноћних сноваИл из пророчких да је гробова:Брада се вије, прамење бело,Занесен поглед, дуго одело,Погледом густу таму прожиже,Дршћућом руком вео подижеСа будућности срамне Голготе—„Христос воскресе!“ — пун страхотеГлас му заори...Голгота гори!...Над њоме пламти ускршња зора,А на њој Црква ко златна гораУ руменоме сјају се купа—И к њојзи ступаСвет будућности с далеких страна...Под плавим небом дивотна данаГрми и звони,Гмижу тисући и милиони—„Христос воскресе!“ — ваздух колебаДо краја мора, земље и неба...Ал зачас само... и мрак се густиНа земљу спусти.

И пред страхотом Божјег виђењаШто румен лица с бледилом мења,Јуда се прахом по глави посу;Чупајућ косу —Груди бијућиИ крвав поглед небу шиљућиСруши се, клече:„Проклетство!“ рече.Дрма се, пуца Храм СоломонаОд грмљавине ускршњих звона...