Дон Кихот

Дон Кихоту је зима додијала,Одвратно време спавања и мира,Жељан је врло каквих авантира...Нестрпљив тако по замку ходаИ слуша ветар пролетњи где звониНапољу, и гониПоследње трагове зиме —Ха! Он ће да се огледа с њиме!Јер витез-олуј све дрскији бива:Тарабе му руши, кућу му открива, —Тај га на мегдан просто изазива!...Дон Кихот брзо шлем на главу набиИ оружје зграбиПа ван излети без слуге, без хата,Да се с ветром мери,Из прикрајка се негде Санчо цериЗа трбух се хвата:Е, сад ће да буде!...А деца нека блену па се чуде:Како дивно витез бојним копљем владаКако га вештоУ нештоЗабада.