Дрен

ДРЕНКад се још црни џбуње, сва дрвета,Ко грм позлаћен из бајки и прича,Он, златна труба, звук првог покличаШто гору буди — ено први цвета.

Док још спаваше дубрава и лука,Њега је Главаш дукатом дариво̑Кад се по мрачним гудурама скриво̑ —Грмен слободе, цвет старих ајдука.

Њиме се крепи снага и обнавља:Девојка млада њим се прво кити,У воду баца, којом ће се митиЦвет његов, симбол крепчине и здравља.

Под кишом, њему само што је датаОн стоји погнут и на њега лопиСунчано цвеће и кропи га, топиКо̑ сјајним пљуском растопљена злато.