Жртва (Милета Јакшић)

ЖРТВАШта то грми кроз долинеУ Јудејској земљи тој? —То с тираном ајдук љутиЈефтај бије крвав бој!

Дрхте горе а крши сеШтит о штит и мач о мач,Копља звижде, јунак пада:Ране, вриска, јаук, плач.

Пршти шлем, ал' бесног робаНе обара бојак љут,Патња му је кивни вођаА вера му кажипут —

Гле, из љута окршајаШто излети Јефтај сам?Што остави дружбу храбруБојно поље, крв и плам?

У срцу га очај кида,Са чела му кипти зној,Мутан поглед небу дижеНаслоњен на палош свој:

„Боже мојих праотаца,Не остави роба сад,Сносио је дуго јарамИ поруге тешке јад.

Ломио га с греха силнаКрвникове ћуди гром —Дај победу Израиљу,Он се враћа Богу свом.

Он те слави — а на дому,Кад настане свети мир,Уништиће све олтаре,Лажне жртве и кумир."

Јефтај рече, па ко јастреб,Кога мами крвав плен,Завитлао палош грозниПа се врати у пламен.

Поклич, врисак, крв и пустошУ Јудејској земљи тој —Другу ноћ се робље светиИ наставља крвав бој.

А кад плану трећа зораИ позлати исток сив,Паде крвник на бојишту,Победи га Јефтај див.

Још кроз вихор од радостиАјдук рикну као гром:„Победу нам Господ дао,Слободан је мили дом!

За ту милост, осветници,Ја вам дајем завет свет:Жртвоваћу Богу прво,"Што ми дође на сусрет!"

Реч излети — труба врисну —Олуј вике, дивљи појНавестише, да ИзраиљСлави крвав тријумф свој.

Пред борцима Јефтај ступа,Ајдук стари, лаве млад,Бони осмех лик му ведри,К'о луч сунца мрачни град.

Он се трза, али за што,Кадје свршен славни бој?Кад слободи песма јечиИ Јефтају славопој?

Је л' умор од борбе славнеИл' га бол од рана тре?Ил' кајање за реч свету,Што је даде мало пре?

Тек кроз огањ нестрпљењаБије мрачних мисли вир,Нада плане ал' издахне,За њом опет страх, немир.

Час устукне, оком стрељаНа големи градски зид,Ал' му чело зној облијеИ помути очњи вид.

Стрепи, гори, чека, шта ћеИзићи му на сусрет,Разведри се, руком гониМрачну мисо к'о авет.

А кад стиже двору ближе,Мрак притисну лаву свест:Кроз славолук дете ступиК'о крвава адска вест.

Сред гусала и бубњеваЈефтај позна своју кћер,Па раздера плашт крвави,Рикну као дивља звер:

„Јаох, ти си, што ме цвелиш,Крви моја, наде мој!Зар над тобом да извршимСа Господом завет свој?!

Кидајте ми венце с главе,Уклон'те ми круну, сјај!Шта ће пурпур оном, когаЧека туга и очај?!

Крв за грехе наше тешкеМора дати овај цвет —О, а реч је моја тврда,А завет је с Богом свет!

Занемео народ силниА за тим се оте глас:Лелек, трепет, сузе, крици,Клетва судби и ужас.

Ал' не стрепи јагње нежно,Нити врисну цветак млад,Не боји се смрти онај,Ком је вера чврсти град.

„Јеховина воља то је,Покори се, оче, њој,Тек ме пусти да оплачемНајпре младост, живот свој."

Пламти огањ, жртва ту је,К'о облак се вије дим,Народ врви, плач се чујеИ уздаси горки с њим.

Али дете мирно чекаДа жртвени дође часИ к'о у сну слуша с небаСтрашног Бога тајни глас.

Па не види народ, тиску,Само види очев лик,Где укочен поглед бацаНа пламени жртвеник.