Из даљине (Милета Јакшић)

ИЗ ДАЉИНЕКад се сунце гаси и магла извијаКроз ледене сенке, ја се немо предамДа ми душу стегне успомена змијаИ кроз сузе гледам:Где осташе за мном дубраве и горе,Дубоке долине и мирисно цвеће,Тамо врела жива кроз кланце жуборе,Дозивљу се ’тице, цвета дрвеће.Још их цича није опасала мразом,Север им не прети ледом и јаукомНит’ се смело диже стрменитом стазомОружани ловац на борбу са вуком.Смрт никада ваљда додирнути нећеМесто, куд сам тако излетао радо,Не бије га зима а бура прелећеЦветиште поносно и вечито младо,Руј истока кад се с обзора разлеваА зорица росна по шумарцих кренеЦветак да мирише, птичицу да певаА на уздисаје травице зелене;Од јутрења даха кад зашуште брда,Задиме се доље и познам по гласуВеселе фрулице свилоруна крдаОбасјана зором да на брегу пасу —Светлост, мирис, живот и бујање снаге,Све што ми је слатко да грлити могу,Из даљине поздрав моје миле драге,Благослов одозго и молитве Богу —О, вените само, горе и дубраве,Нек се на вас спусте олује и ноћи,Север нек вам шчупа украс с ваше главе,Не чекајте мене, ја вам нећу доћи.Вуци нека вију на пустом гробљишту,Где сам на растанку наде сахранио,Да угасим боле, што ми груди тишту,Да не сањам да сам икад с вама био!!

Беч, ¬19 новембра 1893.