Крајем октобра

КРАЈЕМ ОКТОБРАПрелази ветар по старом дрвећу,Тихо полеће за њим лишће седоИ капље доле ко сузе, по њемуЈесењег сунца пада злато бледо.

Парк је остављен, путање су празне;Време кад срца и дрвеће пупиПрошло је: нема лисната заклонаТајном састанку на заветној клупи.

Пролази ветар... за њим шумор идеПо сувом лишћу од џбуња и грањаКо далек ехо негдашњих уздаха,Шапата страсти, љубавна тепања

Што ће с последњим листом изумрети...Немоћно сунце једва, једва греје;У ветру јеца тихи плач растанка —

Туга прошлости старим парком веје.