Легенда о глувонемој

ЛЕГЕНДА О ГЛУВОНЕМОЈДанас је прошла покрај мене...Куд год се она макне, крочи,Прате је деца — људи, женеТраже да виде њене очиГде ћуте Божје тајне—Очи дубоке, сјајнеШто тако чудно гледе...

Косе јој давно седе...— — — — — — — — — — — — —Лето је. Жега,Када се знојиИ у хлад бега—Али на гумну вршај стоји!Сви су на послу — жетвено доба—А она, мала — грозд у руци—Седи и гроздић боба.

Кад изненада, вијор...

Када му коло до ње стижеЗаигра се, заврти,Дохвати дете и дижеПа га у свом вртлогуПонесе горе Богу...

Сви стоје бледиОд страха—Свако задивљен гледиГде се далеко у висиниБели ко мало клупче праха...После се вијор спустиКо меко, бело крилоИ опет дете метнеНа место где је било.

Притрчаше му ко без душеПитањима га обасуше—Ал мала даваше знакеРучицама обемаДа је глува и нема...— — — — — — — — — — — — — — — — —То беше давно ал од тадаМисли се она Божје тајне знаде,Људма би хтела да их преда:Уста јој често речи траже.Али не може ништ да каже—Не може — Бог јој не да...

И мене самог језа хватаКад видим очи њене сетне,Дубоке, загонетне.