Магдалена (Милета Јакшић)

МАГДАЛЕНАСврши се најзад крвава драма...Свет се разиђе...Никог не беше:Онесвешћену Матер однеше—Крај Распетога оста самаОд Њему верних људи и жена—Она, грешница, Магдалена.

Крај његових је ногу клекла—Румена крв је из њих текла...Некад је на њих скупоцен лилаНард,А сад им грдне ране милаОчајних суза горком росом,С њих отирала својом косомКрв...

Најзад јој стражар приђе ближе...Опомене је да се дижеИ отера је сузну, бледу...

Ал одједном на путуДокле још беше на доглéду,Кад су на њену косу жутуЗаходног сунца зраке пале—Он опази где носиЦрвене руже у златној коси.Грешница из Магдале.