Маријин вео

МАРИЈИН ВЕОПре но што ће је скритиНебеске дубине, сјајни облаци,Као последњи поздрав земљиОна свој вео девичански баци...

Четири ветра дохватишеСвилено ткање беље од снега—Сваки је за се хтеоДрагоцени њен вео—И, бијући се, поцепаше гаУ кончиће и влакна,Па у бурноме летуРасуше га по свету.

И сад, у благе јесење данеКад ћуте поља, њиве узоране,На тихом сунцу када шума рудиТа по ваздуху свила бела, снежнаШто тајанствено лута, блудиКо ваздух лака, нежнаКао да је рука неземаљска прела:То су остаци Маријина вела.