Мој пријатељ и ја

ОН

Ох! како ти је уска соба ова!Прозори мали, светлост тужна, сура, —Слушам: једнако капље с ниска крова,Напољу вече, киша, јеца бура.У лапавици, блату, и мочариТече твој живот: jад и мрзост свуда —Ајдмо одавде, пријатељу стари,Далеко... у свет, у живот — ма куда!

JA

У свет? у живот?... Мене језа хватаОд људске вреве, од тишме и града —Завичај мој је овде усред блата,У оскудици сјаја, усред јада.За мене друге лепоте су странеИ неприродне — знам ја људе оне:Када зазими, снег вејати стане,Уметнички га измеђ себе гоне, —Од зимње чаме лек у друштву тражеОд глухог доба ноћи подне чине:Досаду своју како знаду блажеГрадећи хуку од ноћне тишине.

ОН

Па ко и мари за те овде ноћи,Жалосне, црне, без гласа, без сјаја:Ти ћеш умрети у својој самоћиНе мичући се из свог завичаја.

JA

Ја ћу живети и умрети потом,Животом својим сви смо Богу криви, —Ал’ ћу живети истинским животомБиљке, дрвета што у пољу живи.У променама радости и тугеЖивот ми беше и опет ће бити:Јер после кише ено сјајне дугеА после зиме цвеће земљу кити.Но било лето или тужна зимаИл’ јад ил’ радост, живети ил’ мрети,Упркос свему, незгодама свима,Ја умем све то једнако поднети.Ко̑ храст, изложен навалама буре,Јуриш ветрова што одбија снажноТако ја тугу, дан јесени суре,Досаду зиме подносим одважно.И не то само — већ тражим милинеУ том, чега се други људи боје:Поноћ и страва гробовске тишине,Самоћа, чама — све је, све то моје.Кад ветар плаче, и ја тужим с њиме,Кад дани чаме, чамим с њима и ја,Умирем скупа с ружама сред зиме,Будим се, кликћем кад сунце засија:У тихом жару пролетњега сјајаКрв ми се згрева, срце живље лупа,Дух ми се свуда са природом спаја,Са зимом, смрћу кад она наступа...

Твој разлог, дакле, неће ме се таћи —(Зечеви гину ту где се и коте)И ја одавде нећу се ни маћи —Немаш ти срца за ове лепоте.