На омари

НА ОМАРИОдахните груди! Стани ного моја!Куд ћеш по времену пламена и зноја?

Гори сунце, пламте ражарени зраци,С обзорја се дижу олујни облаци.

Срце једва бије, зној ми капље с челаА још је далеко до мојега села,

Већ гром тихо гуди на западу тамо —Ајде да у чарди мало причекамо,

Јер пре два три лета, кад сам туна мино,Ту је поред хлада било добро вино.

Служио га тада један цветак мио,Еј, ал цвет је онда тек пупољак био,

Ком сам ипак с жаром песмицу написоАл јој дете није разумело смисо.

Сад су процветали обрашчићи њени,Ко међ златним житом орашак румени.

Можда сад немирна све за мене питаИ уздише крадом, кад стихове чита.

Ко зна можда кад ме упозна и видиОд тајне ће жеље и да се застиди,

Ал ће дати да јој љубим усне, веђе,Све док жега мине и док бура пређе.