На развалинама (Милета Јакшић)

НА РАЗВАЛИНАМАРазваљени стоје двори, око њих се пустош шириКроз пуклине полумрачне горски ветрић само пири.

Ту ружица дивља цвета и густа се вије траваА под њоме у покоју мутна прошлост тихо спава.

У јесење хладно вече близу старих развалинаПрич’о ми је ветрић тихи чудне бајке од старина.

Ал нејасне беху речи као нека слутња тавнаОбвијена маглом сивом од времена стародавна.

Дуго слушах али ништа разабрати нисам мог’о,Ма да ми је ветрић шапт’о и причао врло много.

Он је пев'о песму своју и лелуј’о моје власи —Кад се тихо као уздах разлегоше сетни гласи...

То зајеца звоно мало са светиње манастираИ разли се по гробових у држави вечног мира.

Моје груди терет стиште а душу ми туга узеИ бони се уздах оте, потекоше вреле сузе —

Али откуд уздах овај и шта значи суза ова?Дал је буди помен тавни мојих јада и болова?

Ил ме звук од звона малог на погребну песму сећа,Што је поје вечност мрачна над гробницом од столећа?

Ил то знани беху звуци што нам бони уздах будеСећајућ нас ништавила и човечје судбе худе?...

И јоште сам дуго слуш’о и терет ми груди тиштаА ветрић је тихо дух’о преко немог покојишта...

Ленскій