На храсту ћуте — Милета Јакшић

НА ХРАСТУ ЋУТЕНа храсту ћуте гранчице голеКад који листак на земљу пане,Ћуте — као да ништа не болеУмрле наде, не боле ране:Тако је судба лист покидалаС дрвета мога леденом рукомАл душа ипак није одалаСвој бол ни сузом нити јауком.