Ноћ на реци

НОЋ НА РЕЦИВаздух трепти; ноћна птицаНа далеком кличе жалу.Чун се љуљне, вал заблистаПа се пропне на обалу,

Прошапће јој тихе речи,Ороси је и пољуби,Ал се санан натраг вратиПа се води у дну губи.

И ућути . . . С тобом бдијем,Нигде људи, тек нас двоје —Што ми срце тако бијеМилујући руке твоје?

Да л' ми поноћ душу грејеПа у крви пламен буди;Откуд говор, што ми маштуУ немирни' пали груди'? —

Врба шушти; у дубиниГлатке реке месец пловиА кроз грање тихо шапћуПуни чара, слатки снови:

Није оно лик месечевНего хумка светла гроба,Где почива мртва вилаИз старога чудног доба.

Лепа као звезда сјајна,Мила ока, бела лицаУ врбаку покрај водеЖивела је бродарица.

Кад развије магла веоИ настану разговориЛетње ноћи, зачула сеПесма њена где се хори.

Са жудњом је слушо песмуРибар момче голобрадо,Мучио се, венуо јеИ у чежњи љуто страдо.

А колко је песник пута,Окитивши цвећем лиру,Мамио је слатким звукомУ љубави и немиру —

Па све залуд! Вила презре,Лиру, венце милодуха,Већ потајно љубила јеПоноћнога црног духа.

Ал' не дуго. Једне ноћиЗахори се са обалаВрисак, затим дивљи пољуб,Дубок тутањ црних вала.

Од то доба ноћна песмаНад реком се није чула,Неста виле, да л' је мождаПод пољупцем издахнула —

Прича не зна. Сине л' месецНа дну воде вила спава,Њено мртво бледо лицеМесечина омотава. —

Ах, ти дрхтиш? О, не веруј,То су приче ноћног мрака,Заборави дивљег духа,Моја љубав није така.