Пеге (Милета Јакшић)

Белином снег је земљу огрно̑ —Студена Зима не воли црно.

Горда на чисту одору белу,Не трпи мрља на свом оделу.

На њему као две пеге само:Некакав путник на друму тамо

И гавран што је пао за пленом,Ко̑ кап мастила на скуту њеном...

Ал’ када после ветар се диже,Крилата бура с мећавом стиже,

Олуј је грдне сметове згрно̑,Испод њих лежи све што је црно:

На белом плашту Зиме чисменкеВише ни једне мрље ни сенке;

Под њим су — Она све чисти, склања —Оне две пеге: већа и мања...