Под кулом цара Лазара

Ко̑ труп огроман мрачног исполинаКог су ломили громови и буреМногих столећа, — онде, на видикуЈош стоје њене развалине суре,И као испод изумрлих деблаШто тајно струји сок животних сила:Нови Крушевац око ње је нико̑Ко̑ младо шибље из дубоких жилаКада избије око трошна пања...Али далеко иду мисли њене:Као да мутне успомене збираПо временима даљним растурене.

Што ме је тако моје срце вуклоДа јој приступим? О, доба детиње!То што сам некад у сну гледо̑ само,Сад будан сањам крај ове светиње.Вече је. Градска врева се стишава,Док једна птица преноћишта тражиУ развалама — она се увијаМраком и ћути — црн гигант на стражи.Газећи преко гомиле камењаШто тупо звечи ко̑ мртвачке кости,Лагано ступам да мир не реметим,Тај сан дубоки далеке прошлости.Пусто и мртво... Ах, зар никад нема —Кад поноћ земљу црн плашт умота —Да се пробуди шапат, слаби одјек,Глас ишчезнули негдашњег живота!Зар та зидина није сачувалаПод тешком плочом вечног, гробног мукаДа ми се јави, слух ми обрадујеТужан остатак макар једног звука?Ништа... Но, можда у поноћно добаКад месечина сенке изазиваИ под заклоном ових развалинаМрак тајанствени духове сакрива:Сен Његова се лагано докраде,Страшан, сав крвав ко онога данаКада је пао у облаку прахаОбливен крвљу из седамнајст рана —Дође и блуди око развалинаПо месечини док град доле спава —Застаје, гледа забринут и тужанИ са уздахом опет ишчезава...Ноћ и тишина... Мрачна кула ћутиСлуктећи како час за часом гони —Затим падање са потмулим тутњем:То се камење c њена врха рони, —Она потајно за утваром плачеВећ пет векова, — и нико не слутиДа су то сузе, и да ће се једномУ тим каменим сузама расути.