Последња ружа (Милета_Јакшић)

ПОСЛЕДЊА РУЖАРужица бела у градини тужнојУ позну јесен самохрано цветаКо̑ бледа зрака поврх гроба немаKо̑ светли санак преминула лета.

Чекала ваљда славуј да запоје —Ал’ место песме северац застуди,Насташе магле и буре јесење,А вихор један рашчупа јој груди.

Тако се моје срце тебе сетиИ живне спомен на времена стара,Ал’ још га већа само туга свладаКад види јаву па се разочара.