После болести

У грозничавом сану у бунилуВидео сам је, близу ми је била:Стала је мирно крај постеље моје,Дотакнула ме дахом црних крила.

По бледој, хладној, тужној руци њеној,По једној строгој на челу јој црти,Ја сам њу позно̑, јест то она беше —Она, смрт сама, ил’ анђео смрти.

И, док је тако стојала крај менеЛепа и мирна, нема, без покрета —Ја сам добио свест новог животаИ осетио чар другога света.

Беше л’ то живот што га смрћу зовуИ што нам вечним уништењем прети —Живот без бола, рана и увреда,И њим живети је ли то умрети?...

Да̑, сад када сам опет амо враћенНа мутну светлост земаљскога дана,У старе борбе — ја носим у душиСакривен спомен виђених тајана.

И док задајем и примам ударце,И док ме ране отроване пеку —Спокојну храброст ја у срцу имам,Дубоку веру, утеху далеку:

Кад се за мене буре земне смире,И ја из њиних вртлога испловим,Да ни уздаха не пустим из грудиИл’ сузе једне за животом овим.