Привиђења

Ко̂ мутан призрак гигантскога зидаЈесења магла видик ми заклања,Поглед ми прекида:Једва назирем сенке црна грања,Тамна обличја џбуња, голог прућа —А где је село? Ни цркве, ни кућа!Све грезне, тоне у магли, тишини.Људи се крећу ко̂ безгласне сениУ том поводњу; — тако ми се чиниДа се у царству тајанственог димаТи људи само привиђају мени —Да, они мени, а ја опет њима.