Пролетње јутро на селу

Кућице трепте у јутарњем сјају,По крововима маховина гори,На прозорима окна; врапци грају,Рог говедарев весело се хори.Над сеоцем се високо надвилоПлаветно небо, тихо се покрећеМлак поветарац, таре слабо крилоО сјајно џбуње, сунчано дрвеће.Путем се гега породица жутаМалих гушчића, чупкајући траву —Гле, комшиница млада преко путаМеђ завесама већ помаља главу.Још је санана, топла и сва бела,Сјају јој голе руке до лаката,Сунце јој брише сан ноћашњи с чела,А сан јој беше: заљубљени ћата.Стоји, смеши се, у мисли се далаИ на прозору цреп с цвећем посматраГде се од ноћас расцветала лала,Румена ко̂ ватра.Мисли, смеши се, кокетна и лепа,Затим најлепши пупољак из црепаСломије бржеИ кроз прозор врже:По свој прилици намењује ћатиКад туда прође пункт у осам сати,Па је нестаде... Збиља, ћата иде.Кад дође ближе,Цвет на стази видеПа га брзо диже —Срце му скочи у груд’ма потајно:То није случајно!Целива цветак неколико путаИ у рупу метне од капута,Па весо̂ оде, надежда га греје,Из прикрајка се она смеје, смеје...Узалуд канда ћати нада цвета,Јер га исмева сеоска кокета.

Међутим, зује пчеле,Цвета воће;У комшилуку муче младо телеИ негде громко кокошка какоће,Као да на знање целом свету дајеДа је снела јаје.