Рђави тренуци

Сиромашан враћам се из шетње,Пошао сам да идеја просим —Природа је данас шкрта била:Скуњен идем, празно срце носим.

Студен ћух је пирио с истока,Жуто сунце сур је облак скриво̑,Посукнуло поље је ћутало —Нико ми се није одазиво̑.

Суморна је дремала природа:Другдаш вољна, много разговорна,Ћутљиво се повукла у себе,Злобној зими понизна, покорна.

А када је из мутна облакаКап гдекоја почела да зврца,Покорно се и ја вратих кућиБез песама, скуњен — празна срца.