Свирачици (Милета Јакшић)

СВИРАЧИЦИПродужи тихо песму од растанка!Слабачки звуци, што се с харфе лијуНису уздаси пробуђених струнаВећ горке сузе из твојих очију.Да нису јеци скамењене туге,Зар би ми срце сетом се прелило,Зар би се дигле моје успоменеИ време тужно — али тако мило!

Свет врви, кипи у вихору лудом,Пролећу лица да се опет врате,Са јагмом лете замршене четеДалеком прагу среће непознате,Свак јури тамо, где помишља да ћеПокоја наћи уморена душа —Ти само стојиш на раскршћу овдеНит' те ко гледа, нит' те когод слуша.

Тек једно срце, ком је случај даоДа сродну причу с твоје харфе чује,Уставља крила жељи неуморнојИ сличним болом теби одјекује.И ја к'о и ти домовину манухИ цветна места сродничких гробова,Прогнани скупа различним судбамаИз мирног раја преминулих снова.

О, треси струне! — док светина јуриМетама својим путе да продужи,Моје ће срце твојој песми тужној,Твом болу своју тугу да придружи.Двоструком снагом одјекнуће звуциКроз маглу, што нас од пропасти делиПојући вечно данима прошлим —Јер за нас нема више друге цели! . . .

Беч, 6 нов. 1893.