Сеоски песник (Милета Јакшић)

СЕОСКИ ПЕСНИКШта ће мени суво злато,Кад ме цело село храни —Ризнице су моје празне,Џепови ми подерани.Кроз капу ми кика вири,Капут ми је сама дера —Ал’ то мени лепо стоји,То се мени не замера,Јер су славна моја дела,Ја сам песник целог села!

Је ли свадба ил’ свечарствоИли избор или даћа,Без песника не мож’ проћи,Свуд ме зову добра браћа,Гунем само две чашице,Надахнуће тад ме шчепа.Онда бацам... не знам ни сам...Стих за стихом к’о из џепа —Та славна су моја дела,Ја сам песник целог села!

Ја сам „савест“ мога села,Која никог баш не штеди,Крпим сваког, когод скриви,Па и себе (то и вреди!).Свак је зато према мениТако љубак, тако мио —Јер иначе: пуче песма,Та одмах би спеван био!Еј, славна су моја дела.Ја сам песник целог села!

Ви појете по градових,Који с даром, ко без дара,Ви стрепите дању, ноћуОд лукавих критичара —Ајд’ на село! Ман’те славу,На селу вас свако штује,И храни вас и поји васНит вас кадгод критикује —Зато су ми славна дела,Што сам песник мога села!

Шта је Парнас и Хеликон!Кад Маџарац почне сећи —Ја беспослен извалим сеНа подножје моје пећи.Мислим тако, мисли светлеК’о креснице летње ноћи,Пушим лулу и уживамЗадовољан у самоћи:Како су ми славна дела,Јер сам песник свога села.

Ленский