Сироче-песма (Милета Јакшић)

СИРОЧЕВиђао сам те често у вреви бурног светаУ врењу вечног живота, што борбом ми зовемоГде дрхћеш од студени, к’о стручак нежног цветаНа који кидише олуј, и како ћутиш немо.Људи су јурили туда, ти пратила их окомГде пију живота сласти, што слепа судба даде, —Ал нико не виде, да си сама на свету широкомЈер ти им ниси рекла за своје горке јадеЈедино јесењи ветрић, шго струји кроз голо грањеИ носи жути листак, ког студен сурова узеУништио је твоје речи и уздисањеИ тихо сушио ти тајне и горке сузе...Но ја сам видео те... Прогоњен злобно светомНадахнут споменом живим на моје мило добаЈа сам се разговар’о с љубави мртвим цветом,Што осамљено вене на хумци пуста гроба.И шаптао сам српу: љубави нема вишеНа овом свету за ме, да душу небу дижеПресјала звезда, коју облаци тавни скрише —И спазих тебе тада па теби приђох ближе.Ја сам појмио мис’о, што на твом челу блудиИ угушени пламен детињских невиних жеља,Безгласну твоју тугу, што стеже твоје грудиИ понор, што те дели од људи и весеља.Па кад си шаптала тихо тражећи милостињуРазум’о сам шта значи пружена твоја рука:О, шта је неми новац за тугу твоју сињуИ шака презрена злата за венац твојих мука!Око је твоје сузно тражило нешто друго:Љубави нежни цветак, који је за те свен’оИ мртву мајку, коју ниси видела дугоДетињства ведро доба одавна изгубљеноО, ако љубави тражиш! Ја немам блага ни златаАл ћу ужећи пламен, ког мржња давно стратиПа прими срце врело од свога незнаног братаИ греј се на огњу вечном, што ће ти љубав дати...

15. нов. 1892.Ленскій