Случајни састанак (Милета Јакшић)

СЛУЧАЈНИ САСТАНАКМолило ме срце да вама приступим,Сетив се на прошлост у болу потајном,Да бар за тренутак муке му искупимНа састанку с вама, састанку случајном.Дан растанка грозни нас давно не дели:На неравном путу живота и страстиМи смо скоро брачни венац скупа сплели,Пијући под њиме из пехара сласти.Али у том часу љубавних радостиГром судбине пуче, пун многе страхоте,Раскиде нам цветне везе без милостиА из сретних руку слатки пехар оте . . .Сад, кад сахне пламен на мојим уснамаА у срцу пухор сагорених нада,У неверном свету ја сам опет с вама:Случајна награда за низ дугих јада —О, да знадем само да л' вас прошлост мучи!Кад ваш дубок поглед нит ми радост нуди,Нит збуњено срце потајно ме учиКакав да вам поздрав извијем из груди.Не знам да л' да кажем: злобе више нема,Вратимо се, нево, са дугога путаТамо, где нам усуд скромну радост спремаНа мајини тихој самотнога кута!Ал ваш покрет тихи, ваша душа милаКао да ми шапће: заборави тугу.Заједничко гробље давно је прелилаНа растанку суза — тражи прошлост другу,Ја љубави немам, све је, све је тамо —О, ја једно знадем: да бих пред вас клекоИ плакао горко, кад се сетим самоДа смо тако близу па ипак далеко . . .

Суботица 1893.