Старим путем

Музо, крајње је време да почнемоУ компанији опет занат стари,Три је године почивања достаАи у свету друкче стоје ствари:Наш критичар је, — то ти је познато —Умро и лепо ћути у свом гробу;Он, кажу, није могао поднетиЛитературе данашње ругобу;Најзад, кукавац, реши се да умре,Зато му наша књига на ум паде,И, прочитав је, као смртном цевљуПогођен, одмах Богу душу даде. —И, ето, због тог несретног случаја,Три сам године био у жалости,Ал’ као и свака и та жалост прође —Ја сам жив и здрав — њега Бог да прости!

Но, када су ми мртви на ум пали, —Пре него што се на пут стари кренем- —Са захвалношћу, са жалошћу тихомЈош један сада гроб ћу да споменемИ да походим. Он није далеко:У старом гробљу, одмах иза села,Смерно се диже крст мали на њему,Око њега се дивља трава сплела;Скромна ограда око гроба стоји,Да од тажења, тлачења га спасе,Од људске стоnе, од стада овацаШто небрањено по гробови’ пасе:Јер разграђено стоји бедно гробљеА млада трава у пролеће раноНађика јако, њој прија то местоОд памтивека сузама капано...

Пролази време, лета и јесен,Суморне зиме, дан за даном бежи,И ево, ту су три године какоДруг наш искрени у том гробу лежи. —Већ трећа јесен! На вишњи крај гробаТрећи пут лишће почиње да жутиИ птица једна, мислећи о смрти,На црној грани невесело ћути; —Коме да пева? Друг је одлетео,И она песму на дну срца скрива; —Како да певам у животу овомГде песми мојој он се не одзива?...Ја не знам где је она тајна снагаШто диже малој птици слаба крила —Његова душа, део моје душе,Крепост је мојој младој песме била...

Гле, сутон пада. А вечерње ветарПо гробовима блуди, лута, тражи,И чини ми се да се моје душеЊегова косну да ми бол ублажи;И ја осећам... и као да чујемРечи утехе моме слуху јаснеУ овом часу, када мрак покриваДалека поља. На запад што гаснеИзлази једна звезда и трепериКао да ми позив из вечности шаљеДа храбро ступам стазом свог животаС тобом до смрти... Друже, ајдмо даље!