Стрепња (Милета Јакшић)

Чуј, тихо звони тичји гласНад ружом славуј поје,У глухо доба, тајни часОн буди драго своје.

И дрхти чежњом јадни цветИ ма да гине и воле,Несан га мучи, умор клетПа санка тренут моли.

Ал не зна славуј шта је трудБоји се њеног санка,Чим зора крене шумор свудДоћи ће час растанка —

Ја теби злато не дам снаДок глухо доба траје,Јер нема дању љубав ма’И чежња брзо таје,

Ах, плане л’ само бели данСтрепим, — сред светског шумаМинуће љубав као санИ сметнућеш ме с ума...