С хумке

Сунце ти жеже широке груди,Равницо густа; ветрић заблуди,Ал’ хлатка нема пламени дах:Цветак се пржи; зној капље с чела, —Црквице вите, сеоца белаУ жару крије сунчани прах.

Далека места, где нема јада,Где срећи води сред мека хладаС утехом тајном невидљив мост —Ја сркн’о нисам из бистре чашеКап задовољства, срећице вашеОд дуга пута уморни гост.

Хај, кад бих сада под хумком овомУ тиху хладу, у стану новомНашао среће жељени кут,Мени се чини, скин’о бих с плећа̑Терет година̑, бреме столећа̑,Тражећи залуд изгубљен пут.