Утеха (Милета Јакшић)

УТЕXАМани га нек иде куд га жеља вуче,Несретно девојче! Он не схваћа јада,Нит је чуо, кад ти за њим срце пучеИ прокапа сузом, коју лијеш сада.Ах, туга је авет, што румен испија

Са живих образа. Зар да се угасиБоја ливног цветка, ког је зора тијаБрижно неговала, да тобом украсиБашту овог света?... Љубио те није:К'о лептирак, који с цвета на цвет слета,

Он заљубљен беше, док сласт не испије —Ти му драга беше, али никад свата.Остави га, злато, па опет зарудиК'о слика, која се из маште развила,Оплођена жељом у пламених груди',

Чаробна к'о звезда, као зора мила,Буди као тиче тугом нетакнута,Не одби ми руку, што ти сузе бришеАх, да ти увенеш, та несрећа љутаОјадиће многе — а мене највише . . .

Беч, 17 октобра 1893