У шуми (Милета Јакшић)

У ШУМИI

Спавају пупољци, шумица не листа,Рани ветрић само љуља гране голеИ росицу суши, што трепти и блистаНа гранчици црној и по земљи доле.

Ал’ кроз храшће младо по узаној стази,Где још вене лишће од мртве јесени,По раноме биљу жељна нога газиИ по травци, што се под лишћем зелени.

Чујем звуке, ал’ не горког уздисајаКад јауче грање и небо се мути —То шапуће ветар, а са шумског крајаЧујем цвркут тичји, што пролеће слути.

Ал‘ ће скоро песма загрмети силноКроз лавиринт шумски; изнад моје главеРазлиће се јаче шуштање умилноСа мирисом цвећа и зелене траве.

Живни, срце моје! Нека нада труне,Што је оцветала и увела лане,Нека нова никне, а веселе струнеНек удесе песму за ведрије дане!...

II

Певао сам боле међу четир зида —Заробљени звуци, песма окованаСлушао сам где се у болима кидаПа ми горком клетвом давно отрованаОдјекује боно . . . Ту не знам за тугу,Слободна к'о ветар песма се извијаИ с тичјом се спаја и широм по лугуВитла се и пада, диже и разбија.

Вру и кипе гласи по шумској слободи,Надахнуто срце жељно од њих учиПо широком небу вамо стаза водиЗа молитву Бога без бола и жучи . . .Тисућу звукова, тисућу одјека!И под лисним грмом без игде икога,К'о у прве дане бесмртног човека,Не знам смрт ни боле, већ вечност и Бога!...

III

Језерце шумско, што си узбуркано?Олуј ти мути бисер твојих валаПа кваси грање, што се кротко свијаУз тихи јаук са влажних обала.

Цвили и јеца бор и липа млада,Склоништа траже преплашене птице,Цветови стрепе под бокором ниским,Ветар ти шиба нагрђено лице.

Зар неће више мајина наићи?Зар неће једном ова бура прећиИ ти у дољи бисерних капљицаПокоја наћи у безбрижној срећи?

Зар нећеш више у мирисној ноћиУз меку песму шумских лептирицаГледати небо и звездице лепеКроз љуљушкање лиснатих гранчица?Језерце бурно, не сећај ме дана,Кад ми у души силно и дубокоПотресе судба олуј прошлих страсти,Ожучи живот и замагли око,

Када ми оте покој душе младеИ остави ме радост, нада верна,Кад са усана није могла сићиНи реч весела ни молитва смерна.

Кад нисам вид’о ни звезде ни БогаНит мога да ме са судбом помириСудбина иста друге браће моје —Језерце бурно, о, смири се, смири!

IV

Зриче попац близу зовина коренка,Други му се јавља из дубоке ноћи,Са мном никог нема, само моја сенкаСтупа поред мене по шумској самоћи.

Зрак месечев дрхти кроз клонуле гранеИ тихо испреда сенчице и мрежеШто нечујно слећу сребром испретканеИ прострте мирно по стазици леже.

Заспао је славуј у мрачној дубини,Не чује се бахат ни мојих корака,Тек песма из траве у овој тишиниИ пажљиви шапат младих огранака

И опет бих натраг до рујна осванка,Да не сметам миру, што га поноћ ствара,Јер са страхом слутим, да дух благог санкаДубоко у шуми негде се одмара...