Христос на путу

Обилазећи градове и селаНа работу је пошо свога дела.

Пут га поведе тога лепог данаКроз млада поља сунцем обасјана.Сва је природа добре воље била:Благ поветарац с мора, од Кармила,Јечменим пољем таласе је кретоИ образе му ласкаво облето...Хумови, горе у даљини, стене—Сав је предео куд поглед окренеБлистао као некад стари ЕденПре негʼ из нега Адам би изведен:Кад свет сијаше невиним осмехом,Још незаражен смрћу нити грехомВечном лепотом вечитога склада—Кад алʼ изненада—Идући путем кроз поља Он сретаУ распадању леш једнога псета...И, гадећи се, глас Петров га трже:„Рави!... Стрвина!... Обиђимо брже!...“Ал Он занесен свемирном лепотом.Он се сажали над умрлим скотом...И, као зачуђен, што се леша гаде,Место да Лепо свуд нађу и љубе.Пружајућ руку крај лешине стаде:„Гле!“ рече „како има беле зубе!...“