Јагње

Стојану и Десанки

1.По зими бело јагње лутаПа жалостиво блеји, —Лута по шуми, по пољани, —У градском парку, у алејиСтоји сред леда, снега, —Ко прође милује га:

„Зашто си тужно, јагње мало,Што плачеш и за киме?За чим ти чезну очи мутне, —Дркћеш од мраза и од зиме,Снег веје, студен пада —Куда ћеш осим стада?“

„Ја нисам јагње“ — јагње збори, —„Већ тужна душа нека,Имо̑ сам друга, милу душу,Била је добра, блага, мека, —Па њу ја тражим сада,Зато сам препун јада.“

И опет лута тужно јагње,Погледом свак га пратиПа забринуто врти главомЈер не мож’ тајну ту да схвати —И ко год јагње виде,Пун ми́сли даље иде.

2.У тихој ноћи, зимској ноћиЈагњешце тужно лута,У пустој ноћи никог немаВећ само мраз и зима љута,Напољу цича права,Под снегом земља спава.

Ал’ мада зима тако стеже,Јагњешце даље хитаИ види л’ грмен испод снега„Јеси л’ ти душа њена?“ пита; —Ал’ одговора нема,Под ињем грмен дрема.

Уморним ходом јагње тужноДо воде неке стиже. —Обале мирне. Ко̑ утвореЖалосних врба ред се дижеУ белој зимској ноћиКрај реке у самоћи.

А јагње слукти: муклим звукомУ граду поноћ куца —И опет мир — на води самоЛедена кора тихо пуца,Каткад се ветрић кренеКо̑ уздах душе њене.

Дркће јагњешце, зебе јагњешце,Студена магла си́пи, —У неко доба стражар ноћниКрај њега прође, ба̑т му шкрипи —И у страну се трже —Крсти се, пође брже.

3.И ноћ се диже. Град се дими,Позно се јутро будиПусте се стазе пуне светом,Пролазе, врве жене, људи —Зима је, уши бриде,Ал’ свак за послом иде.

Па и крај реке стазом ономПо снегу журно гази,Хитећи некуд радник један, —Кад стиже тамо — јагње спазиКрај речице на брегуМртво у белом снегу.