Једног пролетњег дана

На горском пропланку старо гробље стоји,Оронуле хумке и крст још гдекојиВреме тихо крњи, снегови и кише —Њих одавно нико не похађа више:Гдегде дивља воћка по гробови стариТихе сенке шири, тугује, стражари. —Пролеће је. Трава буја, цвета цвеће,Благи поветарац гробове облеће,Уоколо гора листа, живот, врева,Звижди кос у шуми, славуј кликће, пева...Ал’ данас на гробљу гробар копа, ради,За старог монаха вечну кућу гради.Ено, из даљине, у побожном редуЗа црним ковчегом пратиоци греду —Звона звоне, али за старца монахаНико сузе нема, јаука, уздаха;Ко̂ да их од смрти нека страва хвала:Свак одвраћа мисо̂ од умрлог брата,Свако сунца тражи, а око напајаБрегом, долом, пуним сунчанога сјаја.Звона брује: звуци светли и веселиКо̂ да се разлежу голубови бели!Сунца дајте, сунца! — гучу и жагоре,Гњурају се, топе у сунчано море...А кад најзад спровод стиже већ до брега,Опојаше старца, у гроб спустише га.Две три грудве... хумка... вјечнаја памјаттрижди —И повратак с гробља... кос у шуми звижди,Људи се радују збаченом бремену,Разговор се води о красном времену:Јер куд поглед бациш, све цвета и сија,Ко̂ зелен пупољак земља се развија,А на гробљу славуј пева стару нотуО сунцу, о цвећу, о вечном животу.