Јесен (Милета Јакшић)

Дан сунчани сија, шумица се жутиСвила лелуја преко црних њива,Дубоко и сежно јавно поље ћутиИ хумње што ’но се кадивом прелива.Камо песме, жубор? Ветрић само дишеЧује се кад грана о гранчицу коснеИ птиче зацврчи, и тек замиришеИструнуо листак из травице роснеИ како је тежак мирис, као туга!И како ме немо с ових места гони, —Ја бих путем што се преда мном вијуга,Мој се поглед негде у даљину клони,Бона је природа, ко лепа невеста,Сунашце је пази и пољана широм,Жут је листак кити, ћуте знана местаО, хајдмо одавде, нек издахне с миром.