Јесењи ветар

Је л‘ поманитȏ данас ветарТе плаче, звижди, звони,Сметове лишћа с пута дижеНебом облаке гони.

Напољу живе душе нема,У кућу свак се склања —Кроз ветар чујем људску песму —Коме је до певања?

Слепац некакав путем идеС вођом, пева и проси,Глас му је ветар дохватио,Витла га, собом носи.

Кроз хуку ветра отима сеСлепачке песме јека,Кȏ болан вапај људске бедеСлушам је издалека...

У природи се нешто збилоТо ветар овај каже —Како се чудно плач му дивљиС јауком људским слаже —

И како туга обузимаДушу од свог склада:Од песме бола у природиСа песмом људског јада.