Јешуа Машиах

Обилазећи градове и селаНа работу је пошо̑ свога дела.

Пут га поведе тога лепог данаКроз млада поља сунцем обасјана.Сва је природа добре воље била:Благ поветарац с мора, од Кармила,Јечменим пољем таласе је крето̑И образе му ласкаво облето̑...Хумови, горе у даљини, стене —Сав је предео куд поглед окренеБлистао као некад стари ЕденПре негʼ из нега Адам би изведен:Кад свет сијаше невиним осмехом,Још незаражен смрћу нити грехомВечном лепотом вечитога склада —Кад алʼ изненада, —Идући путем кроз поља Он сретаУ распадању леш једнога псета...И, гадећи се, глас Петров га трже:„Рави!... Стрвина!... Обиђимо брже!...“Ал’ Он занесен свемирном лепотом.Он се сажали над умрлим скотом...И, као зачуђен, што се леша гаде,Место да Лепо свуд нађу и љубе.Пружајућ руку крај лешине стаде:„Гле!“ рече „како има беле зубе!...“